Свима нама је добро позната реченица Патријарха Павла упућена народу да ће нам бити боље када и ми будемо бољи. Но, да ли заиста тако и мислимо и све то прихватамо?
Свет је погодила криза, ратова је било и биће, како због територија тако и због ресурса у оквиру постојећих територија. Стручњаци предвиђју да ће до 2030. године уследити рат који ће се водити за воду јер ће око 45 % светске популације живети у подручјима са недовољним количинама пијаће воде.
Демографска експлозија је учинила своје, број становништва на планети прогресивно расте. Али, ту смо где јесмо. Нисмо могли бирати ни време, а ни место где ћемо се родити и где ћемо живети. Добили смо право на живот и борбу којој нема краја. Србија, као земља међу шљивама, плодним ораницама и њивама како се у многим патриотским песмама помиње, данас није више као некад. Статистика, безосећајан говор бројки, говори да је у Србији трећина села напуштена, да је стопа ризика од сиромаштва скоро 25 %, а стање у сточарству на нивоу 1910. године. Сваке године између 400 и 450 хиљада хектара остаје не обрађено, што је 10% укупне обрадиве површине.
Оно што такође стручњаци процењују је да ће до 2050. године преко 70 % светског становништва живети у градовима. Села засигурно остају прича која ће се некада помињати у приповедањима шта је некада било, ако и буде тако било, с обзиром да су новостасале генерације на трен заборавиле ко су и шта су. Где грешимо и шта утиче на доношење оваквих одлука ?
Сећам се да је у селу у коме живим свака друга кућа имала краву, млеко се куповало свеже, тек помужено, данас у том истом селу може се на прсте набројати колико је људи који држе стоку и баве се производњом млека. То је случај и у свим осталим селима. Некако се наш народ погосподио, те термин „сељак“ код млађих генерација наводи на негативно размишљње и поистовећивање са нечим увредљивим. Често и прича родитеља деци „Учи дете школу да не би радио“, „Нека ми ћемо, само ти учи и ништа друго не ради“ у старту поставља баријеру и одбојност према селу и пословима који се за пољопривреду и њену област везују.
Када су рађене анкете да ли је боље живети у граду или селу, већина младих се изјаснило да је по ниховом убеђењу, засигурно боље живети у граду. Изговор је због доступности, већих могућности, што заиста и јесте тако. Међутим, јасно је да је тржиште рада презасићено и где ће сви ти млади ишколовани људи пронаћи посао, верујући да ће га наћи јер су се школовали, или нису, што је још горе.
И тако док друге земље отимају од мора, крче шуме и уништавају природна станишта како би земљиште култивисали и произвели храну за све бројније становништво, у Србији, на оних 10 % необрађеног пољопривредног земљишта расте коров, ливаде и пашњаци остају непокошени, воћњаци запуштени. У чему је проблем ?
Чести су сључајеви протеста пољопривредника око ниских цена и честе претње да се пољопривредна производња не исплати. Закон понуде и тражње је јасан. Животни стандард нам је такав кавак је и то нам је што нам је. И баш у тим градовима, данас због кризе, потрошач је принуђен да купи производ лошијег квалитета, производ из увоза, који је јефтинији и субвенционисан код европског произвођача што додатно појефтињује такав производ. Често бива да онда и они који су на том селу остали, дигну руке, или се нерадо наставе борити, јер другог решења немају. Многи од младих, решење виде у бегу, пакујући своје кофере, са дипломом под мишком, одлазећи у иностранство. Болно, али истинито. Сваке године према подацима Републичког завода за статистику у Србији се оствари негативан природни прираштај становништва од 35000. Крајње забрињавајуће.
Постављамо питање, има ли решења, шта даље и куда даље, да ли побећи из села у град, прећи границу и више се никада не вратити, или можда пробати променити себе ?
У медијима, на друштвеним мрежама, можемо често чути бунт против ГМО хране, која куца на врата, али да ли се тај проблем може решити тако што размењујемо пароле против наведеног проблема, можемо ли било коју препреку прескочити тако што седимо скрштених руку, без посла, размењујући пароле незадовољства и чекањем да нас неко позове на рад. Истраживањем је указано да са површине од 2,5 до 3 ара може се обезбедити четворочлана породица са поврћем и воћем. Значи, здрава, свежа и безбедна храна. То је једини начин супростављања ономе што не желимо. Само још неко треба да ради.
Када ћемо победити предрасуде, да то село, какво такво, никада није никога оставило гладног. Камен да баците, из плодне земље какву Србија има нићи ће нешто. И док малог Американца уче предузетништву, још у основној школи, а малог Јапанца како да се односи према води и осталим ресурсима, нашој деци је битно да „само уче школу“, како би што пре побегли из села и „не радили“. Са таквим квази знањем и не усађеним потребама за радом и поштовањем ресурса, сагледавамо слику садашњице.
Тежња за лагодним животом довела нас је до тренутка у коме се данас налазимо. Деци и младима су стављени окови садашњице, виртуелне интеракције и хендикепа за природом те често можемо видети да чезну за нечим исконским, као што је звездано небо, чист ваздух, здрава храна, пре свега. Др Кетрин Кузмин, ауторка књиге „Спасите своје тело“ је рекла : „Толико смо данас изложени штетним утицајима које нико од нас не може да избегне. Једина област у којој можемо да се заштитимо, јер смо ту сами себи господари, јесте исхрана. ’’
Да ли смо свесни какву данас храну једемо ? И ако смо свесни не можемо се онда жалити, јер смо бирали да будемо зависни од свега, да са малим могућностима за опстанак ипак живимо на асфалту, убеђени да нам је све доступније, наравно ако у џепу имамо довољно средстава да задовољимо своје потребе. А шта ћемо ако немамо ?
Но да резимирамо, поред беле куге , незапослености и осталог, са једне стране имамо 450 хиљада хектара не обрађеног земљишта, готово1600 напуштених села, плодне оранице, још увек чист ваздух и воду, а са друге стране стопу ризика од сиромаштва скоро 25 %. Да ли је нам је сада било ко други крив, што живимо у земљи у којој све рађа, а ми гладујемо, да ли нам је било ко крив што младо и старо обољева од многих болести, само зато што је заборавило пословицу да „здравље на уста улази“. Када ћемо схватити да лагодност ка којој тежимо све више прелази у апсолутну зависност, за храном, енергијом итд.
Сложићемо се да на селу, не баш сваком, нема услова за задовољавање основних животних потреба, као што је постојање добре инфраструктуре, амбуланти, продавница итд. Нема их, јер, немају за кога да постоје. Када ћемо схватити да пољопривреда није као што је некада била. Пољопривреда данас може представљати један нови култ, нарачито ако говоримо о одрживим системина као што органска пољопривреда, традиционална, интегрална, биодинамичка пољопривреда, која поред производње хране подстиче и развој села и са мултифункционалног аспекта. Мултифункционална пољопривреда, представља нови концепт аграрне и руралне политике Европске уније, где се у виду сеоског предузетништва, са пољопривредном производњом повезују и друге делатности, као што су туризам, прехрамбена индустрија, трговина, производно и услужно занатсво, задругарство, култура, очување крајолика и животне средине. Међутим, то неко мора да препозна.
Можда још увек у нашој земљи народ тежи да посети неке егзотичне дестинације, али западњаци теже ка нечему исконском, лагано се враћају и посећују сеоска домаћинства, купују органску храну. Није све труло у земљи међу шљивама, још увек се може осетити пријатност људи, још увек смо спремни да у тешким тренуцима притекнемо и помогнемо, само нам остаје још да победимо себе. Можда ће овај текст поделити мишљења међу нама, можда ће и даље остати добро позната теза „ Село хвали, а у граду живи“, али времена се мењају, питке воде и здраве хране је све мање, осим у причи и добром маркетингу, а ми смо ту где јесмо, на брдовитом Балкану. Можда ће неке нове генерације, на трен застати и резимирати досадашње пропусте, можда ћемо почети размишљати и јести храну достојну човека, или ће ова прича, као и све остало бити замењена неком новом ријалити емисијом, не размишљајући шта ће сутра бити, јер ово није само виртуелна прича, него наш живот.
Бојан Војнов